Glas Hanana
Još jedna poema, kakve nigde nema,
sa Neba dolazi, Zemlju obilazi.
Pesmom ona poji, jer joj dobro stoji,
duše da usvoji, i sa Nebom spoji.
Dobra je dojilja, dobra i dadilja,
može da odoji, a i da odgoji.
Čeljad joj je sita, da bude elita,
divovskoga rasta hahanskih nerasta.
U meru visine, Vaskrsle Prvine,
ona sada raste, da pređe neraste.
A kada ih pređe, raširiće veđe,
hananska će međa, videti joj leđa!
II
Glas Hanana, dolazi izvana,
sa Nebesa, posredstvom čudesa.
Mikrofonom, ili saksofonom,
reči niže, da mu priđu bliže.
Iz Egipta, došla mu elita,
do Jordana, gde joj beše brana.
Četrdeset leta, bila je prokleta,
jakih Enakima, smetala joj klima.
Kad' je sebi došla, kroz vodu je prošla,
s' puta da ne zađe, bojala se rađe.
Strah joj beše brana, a sad' s Neba hrana,
ogrev joj je rima, dok ne prođe zima!
III
Kada zima mine, Sunce će da sine,
toga će proleća, svako da se seća.
Od hladne su klime, jače dobre rime,
nisu kratkog daha - nek' ne bude straha.
Dušu one lože, da se proći množe,
hananskom ravnicom, k'o ravnodnevicom.
Nakon ravnodnevice, vedro ti je lice,
neće biti zime, čak ni za Eskime!
Hananska elita, sada Kući hita,
bez straha i mane, samo da ostane!
Jer ko je bez mane, naješće se Mane,
to je loša klima, jakih Enakima.
IV
Glas Hanana, stiže svakog dana,
iskrom vrca, da razgali srca.
Za sve mane, oštar s' obe strane,
da odvoji, ili upokoji!
Ako reži, mora da se beži,
kad' se smeši, tada se ne greši.
Zna da uči, ali i da muči,
a kad' ćuti, znači da se ljuti!
Zbog Ahana, krv mu biva hrana,
kao glista, duga joj je pista.
Kao poskok, hitar joj je potok,
bez otoka, oba su joj oka.
V
Tri sedmice, do ravnodnevice,
do Hanana, davala se hrana.
Sada hrana, k'o iz restorana,
stopom stiže, da čeljad podiže.
Bez alternative, nema perspektive,
plaču bez osmeha, majka je maćeha.
Pravda bez milosti, samo ožalosti,
ni milost bez pravde, ne ide odavde.
Pravda je na krstu, a milost u prstu,
sad' smrću Prvine, smrt smrti ne gine!
Da ne beše prsta, ne bi bilo krsta,
zato će se đavo, provesti rđavo.
VI
Glas Hanana, sad' je Peta strana,
sve četiri, sobom da pomiri.
K'o Prvina, ustade petina,
te jedinstvo posta materinstvo.
Do deteta, kao epruveta,
ona vodi i uvek pogodi.
Pedijatar, kao Avijatar,
sva je vešta, da duše osvešta.
Bez otpusta, ona hrani usta,
hrana čista nije kao glista.
Ta joj lista, nije kao pista,
svu je prazni (ali ne po kazni).
VII
Kao Ara Velikog Lekara,
Glas cvrkuće da stiže Svanuće.
Glasa istog, k'o Jagnjeta Čistog,
pojem papagaja, ZAvodi do Raja!
Glasna mu je žica, k'o u rajskih ptica,
Dobroga Gudača, nije udavača.
Od dobrog gudala ne biva budala,
kada ono gudi, povlače se ludi.
Harmonično leči anemično,
energično (a ne ironično).
Tonovi mu, nisu k'o klovnovi,
kada njima mahne i nemoć uzdahne!
VIII
Od Uzroka, stiže bez uroka,
da nesveto bude i prokleto!
Posledično leči anemično,
a uzročno bije energično!
Ko ga sluša, mirna mu je duša,
tvrde uši anemija guši.
Jer bez krvi nećeš biti prvi,
posle klanja Caru se poklanja.
Energično krst ponesi lično,
sa Golgote ideš bez porote.
Krst Prvine ime je Sudbine,
ni Raspeće nije izuzeće.
IX
Izuzeće nije i umeće,
tog neznanja nestaće bez klanja.
Svojom krvi nećeš biti prvi,
jer bez suze Jagnje grehe Uze!
Krv NJegova nije k'o klovnova,
jer realno leči idealno.
Bez porote spasava Golgote,
da bez krvi i ti budeš prvi.
Pravda lična nije energična,
anemično gine posledično.
Izuzetak, njen, je k'o imetak,
nek' tvoj metak, zato, bude petak!
X
Ni od petka nema izuzetka,
ni uzročno a ni posledično.
Od početka, do samog posletka,
kao metak, širi svoj imetak.
Od Postanja do Svetog zaklanja,
on poklanja Sva svoja imanja.
Proročanstvom, ili svedočanstvom,
svo bogatstvo daje u nasledstvo.
Od Zaklanja Caru se poklanja,
a Zaklanje prima Pomazanje.
Ko se klanja čuva se zaklanja,
bez naklona nema ni zaklona!
