Ovo je poema, kakve nigde nema,
jer od Neba ide, da je se ne stide.
Carskoga porekla, slavu već je stekla,
za nasledstvo Raja, duše da osvaja.
U lov već je pošla, čim je s' Neba došla,
da do Njega digne, svakog' koga stigne.
Sva je u dvanaest (nije u šesnaest,
po broju meseci, a ne po izreci).
Rima joj je razna - nikad nije prazna,
spreda il' pozadi, zna da se posadi.
S' kraja il' u sredi - ne zna da se štedi,
jedne da nagradi, druge da zagradi!
II
Božje obećanje nije ludom radovanje,
prevara Mu slaba strana - Zakon joj je brana!
Sve što kaže - to dokaže, jer ne zna da laže,
al' bez tog neznanja nema ni visokog zvanja.
Imanje za to neznanje - prima ko ga ima,
tapija je tog imanja - utopija znanja.
Neznanje se lako stiče (nikad' ne otiče);
za znanje ti treba struka, a za struku - muka!
A neznanje bez po muke (i bez obe ruke :-)),
prima svako ko ga prstom nikad' nije tak'o!
Znanje il' imanje - zato, sada je pitanje,
poruka il' oporuka - Duga ili tuga!
III
Što se mora, zna biti najteže,
preko gora, mnogi zato beže.
Bez kompasa, i sever bi našli,
radi spasa, iz kože izašli.
Al' neznanje, od svega je lakše,
ni najmanje, dete ne malakše.
K'o busola, uvek cilj svoj nađe,
i bez bola, iz kože izađe.
Bez pameti, ono nasleđuje,
nit' se plati, niti zarađuje!
Neznanje je, zato, dar najveći,
i Postanje, ostavlja žmureći.
IV
Pri Postanju, nije bilo znanje,
pri imanju, ni dete najmanje.
Al' poznanja, nastalo je vreme,
bez Postanja, javilo se breme.
Ni najvećom, snagom se ne nosi,
s' najvećim se, blagom, zato, prosi.
Siromaštva, mudar se ne boji,
bez bogatstva, uvek dobro stoji!
Premudar je, svako ko ga stiče,
nemudar se, blaga ne odriče.
Poznanje se, zato, skupo plaća,
neznanje te, u Postanje vraća!
V
Rima ova svima štima al' se ne nadima,
slavu samo Bogu daje - za svoju ne haje!
Slava svoja nije skupa - k'o staklo se lupa,
i vitražna stakla mogu biti slika pakla!
Paprena je, zato, cena Kamenog goblena,
Božjim prstom on je rezan da budeš oprezan!
Slika on je Slavnog Lika, tvoga Zaštitnika,
nesalomiv Mu je Odraz, ne pomaže topaz!
Portret on je izvanredan i života vredan,
kostret daje svakom' ko je spreman da se kaje.
Bez kamere televizor tek je retrovizor,
iz namere i revizor ostvaruje prizor.
VI
Po Obličju Istog Lika i tvoja je slika,
al' kamena ne sme biti, treba joj zamena.
Jer ko je kamenog srca moraće da grca,
namena mu živa nije, zato suze lije.
Skulptura je te nature samo kreatura,
blizanac je toj skulpturi lik s' poljane Duri.
Obličje on drugo nosi i njim se ponosi,
nije kao ova rima - da se ne nadima.
Zemaljske je on strukture zbog druge kulture,
slavu svoju uvek traži, Božja mu ne važi!
Iz bontona kraj mu zato biće bez pardona,
zbog obzira plamen će mu biti k'o slankamen!
VII
I ikona zveri, koja progovara,
od iskona dveri, paklene otvara.
I lik njen je kamen, nije od azbesta,
čik neka mu plamen, bude k'o nevesta!
K'o rakijom ljutom, on bi se ispek'o,
k'o čakijom krutom, sam bi se posek'o.
Bekstvo mu ne vredi, krst mu je lomača,
prokletstvo mu sledi, prst biće pogača.
K'o đavo od krsta, kad' bi bežat' smeo,
rđavo - bez prsta - on bi se proveo!
Prstom samo Božjim, može da se spasi,
krstom - ali vražjim - vatra se ne gasi!
VIII
Soli Dei Gloria - Hollyday-A-story-a,
rebus za sav globus, Eden je preveden.
K'o hoteli slavni, i naš Dom je davni,
slavu svoju nosi, i njom se ponosi.
I on odmor daje, na rad ne pristaje,
Domaćin mu Dobar, i Lično Je Sobar.
Što je gost raboti, to je post Suboti,
posta nikad' dosta, i gost gladan osta.
Post Subotin siti dušu, gost rabotin - sušu,
nasušnog je hleba željno nedelo nedeljno!
Jer Sedmoga dana samo s' Neba stiže hrana,
iz Hanana, bez gavrana, dolazi k'o Mana!
IX
U poemi ovoj dosad pesama je osam,
u letu im, sada, evo, stiže i deveta.
Kao kćeri sve ih rodih a ne znaju ko sam,
Duhom Svetim ih oplodih, polenom bez cveta.
Kao Reč kad Posta Telo, i one nastaše,
apstinent je Sveta majka koja Duhom rađa.
Začeće im k'o u bajci te su kao snaše,
genetski smo baš bez veze da nema beznađa.
Veza kao blud bi došla, da pobaci nadu,
majka bi maćeha bila a kćeri pastorke.
I maćeha živi bajku (DECU joj ne kradu),
i pastorke, istom vezom, sada su pastirke!
X
Objekat je iz subjekta, kao sin od oca,
projekat je Projektanta da tvar ima Tvorca!
Sloboda je dar najveći, Oca k'o da nema,
savest joj je drugo ime, tema joj je trema.
Njezina je tvar nestvarna, čudom od projekta,
od subjekta ona ide dalje od objekta!
Tim je darom Darodavac Zamenio teze,
dar Sopstveni - dar Mu biva, preko iste veze!
I dar je poput slobode čudnovate tvari,
poklon mu je drugo ime po prirodi stvari.
Posledično on se javlja a uzrok je svemu,
i novci mu posinovci, te nema ni tremu!
