Narod dobitka
Narod dobitka - sablja mi je britka,
što mi dušu reže kao obraz crn.
I voda mi pitka zbog mulja je plitka,
za sušu me veže ne poraz već trn.
Jer ni sama ruža radosti ne pruža,
kad' dim cigarete zamagljuje vid.
Jer lopuža nije pokraj muža,
kad' tim, zbog te štete, udomljuje stid.
Jer s' arsenom jesam i sa cenom,
svoga rada jer ne volim pad.
I s' koprenom jesam sa plamenom,
kojim sada ne tolim ni glad.
II
Jer taj plamen nije li i znamen,
bumerang ne plaća skladno roli mojoj!
Jer sam goli kamen, mada sam i stamen,
"bum" za rang se vraća sad' pri boli ovoj.
Jer ja odveć trpim, produžetke krpim,
da bih s' pleonazmom u Dom uš'o svoj.
Jer jed crpim da med ne iscrpim,
jer tih - sa sarkazmom, rod me sluš'o moj.
Za njegovo dobro nek' sam bostan obr'o,
jer zelena kora nije čemer grki.
Lovorike pobr'o, jesi stara kobro,
al' je cena Gora - nije feler mrki!
III
Jer na Božjoj Gori umiru namćori,
Skinija je Sveta i život i smrt.
Jer ko se pokori neće da se mori,
i linija cveta gradi ćivot krt.
Jer ružino drvo ugledaćeš prvo,
kad' u vaskrsenju oživiš za Sud.
Sad', svekrvo, gde li je ostrvo,
da u pošteđenju poživiš ka' dud?
Rodna snaha neka je bez straha,
i svekrve nek' žive u miru.
Jer bez daha jesu usled kraha,
jer sve prve - tetive umiru.
IV
Jer prvaci jesu vam zemljaci;
teniseri, jesu srećni ljudi.
Jer na šljaci, jesu i pri raci,
amateri, tek su peć pri ludi.
Ona plamen ne ceni kad' znamen,
razvejava stud koja ognjem ledi.
Jer taj znamen nije li joj stamen,
kad' je java stub pokoja ognjene miledi?
Jer ta dama je li sva od plama,
kad' bez drva gori - dušom, a ne sušom!
A i vrdalama, je li bila dama,
kad' bez crva mori gušom kavijar sa skušom*!
* Vidi pesmu: "ULUS-neukus (ukus dibidus)"
V
Jer je skuša Meni potrkuša,
teniseri, jesu uvek spretni.
Jer ta duša nije namiguša,
amateri, jesu tek zametni.
S' tim začećem, Jesam li s' umećem,
jer Salećem, a neznanje Srećem.
Znanjem Šećem, nemir ne Zamećem,
jer s' prolećem, Bejah saučešćem.
Teniseri, neki i bilderi,
odveć važu - teg da dignu breg.
Rekorderi, nek' su remorkeri,
kad' već slažu - geg da mignu sneg.
VI
Ova rima, prepuna enzima,
ljušti zimu, te proleće traži.
Kad' ne štima, nek' te ne zanima,
stušti klimu, odumreće draži.
Sa tim uređajem, jesi s' ugođajem,
Ja sa uviđajem, a ne s' porođajem.
S' zavičajem, Jesam s' uzdisajem,
s' promašajem, Jesam i s' belajem.
Jer sa krajem, Jesam i sa Rajem,
ne sa zmajem - za njega ne Hajem.
Stara zmija, nije sva Srbija,
pobednija, biće zbog Lesija.
VII
Jer s' tim kerom, Jesam s' prezviterom,
jer Moj glas, svima jeste spas.
S' Mojom merom, Jesam s' lumijerom;
kontrabas, laje na sav glas.
Remorker, je li lumijer;
petarder, zar je promoter?
Jer promocija, je li to evocija,
jer šklopocija, zamena je njemu?
Asociran, jesi evociran;
rekapitulacija, tek ti je frustracija.
Mortadela, nije ti libela,
drugom vagom, jesi i sa snagom.
VIII
Mrtva dela, vražija su fela,
med bi htela čak i sama pčela.
Jer bi pčela, znala za ta dela,
nek' vesela, bude i sred sela.
Jer sred sela, sama ne bi jela,
mortadela, ne bi je najela.
No je med, njojzi mio red;
kad' je njojzi... Bože - Ti Pomozi!
Jer i niže vrste znaju med da brste,
a ti Adventisti, kao okultisti,
žrtvom Tebi "služe", da se ne rastuže -
kad' bez mesa, puna im je kesa!
IX
Kad' humorom, jesam i sa morom,
sviće polom, jer ja volim Prolom.
Jer tom vodom, jesam i s' povodom,
da mi rima, slučajno ne klima.
Rasklimana, nije usnimana,
nepravila, nije Tebi mila.
Zašto onda, kao anakonda,
rima zvuči, kad' me dobru uči,
da iz kese poneke hostese,
med iznese te radost donese -
sam cinizam jer mi Adventizam,
pogled meri, ako me pomeri,
X
da nastrano nisam i pribrano,
jer moj pogled nije dobar dvogled,
k'o ni oni, vrli šampioni,
kad' realno, jesu idealno,
šaroliki jer su i pri diki,
k'o ja sada da rima ne strada,
što pri gramatiki jesam pri motiki,
da bi bar Kontiki Trevel podig'o im level!
Lele, lele, šta ću za libele,
zar pod ovom snagom nisam s' dobrom vagom,
da i kad' ovako štrčim, opet, možda, moram da se grčim?
Kak' da ovo rešim, kad' sumnju pospešim,
XI
čak i dok ne dišem kad' se inspirišem -
Božjim Duhom, te Nebeskim kruhom,
kad' samo Bibliju držim za kadiju -
inspiraciju, meni najradiju?
Sad' ozbiljnost, nije li servilnost,
kad' sarkazam nije meni prazan -
kao burek vruć, mastan, jer ni slastan,
nikad' biti neće, dok se svet okreće!
Galilej, je li PROMETej,
a on znanje SREĆE, te blista od sreće!
Nek' te sreće, budu i poveće,
pune vreće dok mine proleće!
XII
Jer od leta, nek' bi od Jagnjeta,
milost bila, k'o vila bez krila,
osim ako, buđenje bi Tak'o,
kad' polako sudovi se nižu.
Jer tad' jako, trudovi te stižu,
jer pohođen, budeš novorođen.
No je tada, slaba Meni Mlada,
te, realno, produženje pada.
Nek' i pada, samo nek' ne strada,
ne pre leta, jer samo do tada,
neće kleta Mlada, usred jada,
izgubiti šansu da snimi romansu!
