Oda Caru
Tebi, Care, pevam ovu Odu,
Tebi, Silo, jer imam slobodu,
da Te hvalim kad' Izvor Si meni,
Negrljeni, i Nesatrveni.
Jer Si Stena podno mojih greha,
bez ostatka Lečiš me zbog meha.
Jer taj meh nije Tebi smeh,
osmeh pravde - nije li Tvoj peh!?
Jer je milost Tvoja uredba do veka,
za sve grehe sveta večna apoteka.
Sav taj nauk svetli praskozorjem Jutra,
da bih s' pleonazmom živeo k'o sutra!
II
Jer kraj tog suviška nada Ti ne vene,
kada sve Probudiš, Setićeš Se mene!
Jer sam Tvoje telo, ljubim Te veselo,
jer i Tvoje vrelo jeste meni čelo!
Iz riznice Tvoje slivaju se note,
reči pesmom nižem - slavim Te, Živote!
Jer Tvoju krasotu vidim iz dubina
te ljubavi Tvoje pokraj Svetog sina!
Na krstu Ga vidim, jer Te odveć ljubim,
da bez Tvoga lika patnju ne produbim!
Jer Ta Stena Jest' Nesatrvena,
jer bi mramor bio kao mrena!
III
Da Si od čelika ne Bi Izdržao,
teret sviju greha nosi bezdan jada!
Ni haljinu pravde ne Bi Održao,
da ne Beše Sile nad krletkom ada.
Iz njenog ambisa kotiše se strele,
ljuće od svih zveri, ranjenih, te gladnih!
Poput ralja lavljih dušu su Ti mlele,
damarima pakla, odsudnih, te jadnih!
Šamarima "junaka" rugaše se Tebi,
cinizmom veštaka pozorišne fele!
Kuloarima cinika, kakvih nigdar ne bi,
skepticizmom hipika dušmanske ergele!
IV
Pozorišna scena, pred vratima pakla,
nije slika njena - sviću lepša jutra!
Dvorišna su vrata bez vitražnog stakla,
lije suze fatva, jer se tuga utra.
Točkovima, kola, od oblaka belih,
tragovima bola putem jednim jezde.
Kalvarijom smelom Sam pred njima Jezdih,
havarijom celom Primakoh ti zvezde.
Sad na Mome Nebu možeš srećan biti,
kad na svome hlebu živiš bez osmeha.
Jer pred Rajskim jutrom nemoj suze liti,
jer pred Carskim kutkom ne bojiš se meha!
